Reč ’baptisti’ potiče od grčke imenice βαπτιστής (baptistes), odnosno glagola βαπτίζω (baptizo), koji u prevodu znači ’krštavati, potopiti, zaroniti’.

Istoričari kažu da se u zapadnoj i srednjoj Evropi početkom 16. veka napetost mogla osetiti u vazduhu. Korupcija i bezumlje crkve dostižu vrhunac i reformacija je bila neizbežna. Teolozi i obični ljudi su se masovno odazivali na pozive reformatorskih vođa. Međutim, gotovo istovremeno se javljaju i međusobno povezuju svi oni koji uviđaju da je previše kompromisa načinjeno i da reformacija nije išla dovoljno duboko. Postoje zapisi po kojima su već u 16. veku u Nemačkoj i 17. veku u Engleskoj takve zajednice nazivane baptistima. Oni insistiraju na povratku na novozavetne principe, potpunijem odvajanju crkve od države, daljem smanjenju jaza između sveštenstva i naroda.

Iako je Evropa duhovna kolevka baptističkog pokreta, danas se najveći broj baptističkih crkava nalazi u Severnoj Americi, Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Ukupan broj krštenih se procenjuje na 100–110 miliona, a broj crkava na 220.000. Zajedno sa decom i svima koji nisu kršteni ali su privrženi baptističkim bogosluženjima, ukupan broj je preko 150 miliona. Odlikuje ih jednostavnost – u verskim ritualima, u arhitekturi, u organizaciji. Svaka lokalna zajednica je celina za sebe i sama je odgovorna za uređenje svog duhovnog života. Ne postoji nikakvo centralno telo, ali se crkve obično dobrovoljno udružuju u regionalne saveze radi ostvarivanja međusobne saradnje.

Kao deo šire hrišćanske porodice, baptisti veruju u Trojedinog Boga – Oca, Sina i Svetog duha. Veruju u Isusa Hrista – Spasitelja koji nas je svojom smrću i vaskrsenjem otkupio od greha. Drže protestantska načela po kojima je Sveto pismo vrhovni autoritet za hrišćansku doktrinu, a svaki čovek je sposoban da sâm čita i razume Sveto pismo i u njemu pronađe Božju promisao.

Za razliku od tradicionalnih protestantskih denominacija, ne krštavaju malu decu, već im prepuštaju da kad uzrastu sami odluče o svojoj veri i javno je potvrde kroz čin krštenja, koje se obavlja potapanjem u vodu. Bogosluženja su nedeljom i sastoje se od pevanja duhovnih pesama, molitava, pričesti i propovedanja iz Svetog pisma razumljivim, jednostavnim jezikom.

„Verovati znači zakoračiti na prvi stepenik čak i kada ne vidite cele stepenice.”
Dr Martin Luter King, Baptistički propovednik, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1964. godine.

Duboko u svakom čoveku postoji potreba za obožavanjem. Svaka ljudska zajednica u istoriji, imala je svoje načine kako da traži i da se suoči sa Nevidljivim. O ovoj čovekovoj potrebi svedoče bezbrojna mesta, svetilišta, hramovi, sveti spisi po svim kontinentima. Dakle, sve su to dokazi da u čoveku postoji usađena čežnja za Bogom. Ono što nam je Bog o sebi rekao u Bibliji kao i o našem svetu i našoj svrsi jeste savršena tačka za početak razumevanja ovog života.

“Tako, dakle, vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božijom.” (Rimljanima 10:17)